Užas pred zaboravljenim

Verovatno se svako bar jednom zapitao koji je najveći broj, ili, ima li boga, ili, gde je kraj sveta,ili, da li drvo misli,ili,…? Ako je pitao odrasle , oni mu verovatno nisu pružili zadovoljavajući odgovor. Ostale mogućnosti su: napustiti takva pitanja zauvek ili bar privremeno, ili ih postavljati samo sebi. Ovo poslednje čine retki, “večna deca” koja stalno pitaju besmislice. Oni drugi se uhvate za život, i žive ga po već proverenom modelu: uče školu da bi se obrazovali (saznali zvaničnu istinu), vaspitali (lepo ponašali, ne postavljali štetna pitanja). Potom istražuju u svojoj struci (naravno, već proverenim i isprobanim metodama), te doprinosili zajednici i državi (najviše time što ništa novo i ne pronađu,jer time dokazuju da je sve već poznato, i ne treba ništa menjati) u kojoj žive. Ponekad bivaju i nagrađeni za izuzetne rezultate (jer se slažu sa oficijelnim mišljenjem), te služe mlađima za primer kako treba raditi. život u skladu sa vrlinom,vrednosnim sistemom,koji je uvek propisan – znači ograničen, ili ukalupljen, prokustrovski. Biti “cigla u zidu” kako rekoše savremeni bardi.

Prihvatiti istinu koja se nudi, ili tržiti neku novu , drugu istinu? U čemu je razlika? Možda najviše u malodušnosti.U prihvatanju nametnutog mišljenja da se ništa ne može izmeniti. Da je tako oduvek i da će tako i ostati. Zašto? Možda je tako lakše i bezbolnije. Zašto skinuti jednog sveca, da bi obožavao drugog? Da li je neka nova istina istinitija od stare?
Ta, istina je ženskog roda!

Sve su tako različito iste! Kao što vođenje ljubavi sa novom ženom na tren osvežava i zanosi, tako i nova istina se na tren učini večnom. Ali, i zanos njome, odnese Hronos u nepovrat. Ide se od istine do istine. Vreme tu ne igra nikakvu ulogu: da li prođe sto ili milion godina verovanja u jednu istinu, svejedno je, nebitno. Sve je to ništa u odnosu na večnost. Nepojmljivo kratak momenat. Tren. To čak i ne postoji. Ne traje. A u različitim trenutcima večnosti, pojavi se po neko “večno dete”, zemaljskog života. Dete koje upozorava na prolaznost upravo tih večnih istina. Zbog tih upozoravanja, ono je uvek nepoželjno i u prostoru i u vremenu u kojem živi. Ti ljudi opominju da je istina samo istina jednog sistema (naučnog, teološkog, društvenog,…). Time ugrožavaju one koji pretenduju da znaju šta je večna istina. Zašto se plaše stava da ne znaju šta je istina? Možda i zbog toga što većina veruje da se neki koji ih vode, koji šefuju i komanduju su pametniji od njih, da znaju šta je šta. Ako bi se otkrilo da ti neki pametni ne znaju mnogo više od onih koje vode, pitanje je da li bi vođeni pristali da i dalje to budu. Ako ne, eto nesreće.

U znanju je izvor moći! Znanje se može naplatiti, unovčiti. Pa zašto bi se onda neko dobrovoljno odricao monopola na znanje?

Drugi razlog može da bude stid, sramota pred drugim odraslim. Ako se pokaže svoje neznanje, može se očekivati naziv neznalice, glupaka – a to nije poželjno biti, omalovažavajuće je. Od glupana nema koristi ni drugi, a ni sam glupan. Mnogi se drugi razlozi mogu pronaći zašto je znanje potrebno, ali ne kao znanje radi znanja, već kao znanje u funkciji. Svako drugo znanje može biti opasno. Ono što ne piše u knjizi – ne postoji. Danas se mnogi u nauci ponašaju identično teolozima s problemom magarećih zuba. Umesto da sami nešto pokušaju uraditi, oni padaju u sve moguće vrste zabluda, idola. Ovi idoli su ljudske predrasude.Predrasude ljudi nemaju dok im se ne ugrade vaspitanjem. Tako se jede, tako se sedi, tako treba misliti, … A ako se pita “A zašto tako treba?”, odgovara se sa “Tako treba.”

Najveću uslugu bi odrasli učinili deci kada ih uopšte ne bi ničemu učili. Jer samo će sebe zaprljati znanjem o strukturi atoma (koji usput budi rečeno, još niko nije video). Samo će sebi stvarati neautentičnu sliku stvarnosti. A možda je baš to dete imalo mogućnost da postavi nove principe, novu paradigmu. Sa starom paradigmom bi otišli i stari naučnici koji ne bi prihvatili nove teorije,ili stari vladari koji ne bi prihvatili novi zakon,…Ljudi bi se našli u panici i strahom pred novim jer ne vole promene ni spolja ni iznutra. Lenji su. Čovek voli da mu se kaže šta da radi, gde da ide, šta da čini,..Zato novine i inovatori nisu dobro došli u većini društava. Oni su nepoznata budućnost, a ljudi vole poznatu sadašnjost. Bar još jedan razlog se može navesti o tome zašto ljudi ne vole promene: ako je čovek isto što i sistem u kome živi, onda promena sistema obično znači i promenu čovekove ličnosti. Takve promene su gotovo uvek bolne – a ljudi ne vole bol.Rađanje novog života je praćeno bolovima porodilje, a u ovom slučaju porodilja i novorođenče su jedno isto. Novorođenče uči da hoda, govori,jede,.. Zašto bi neko ko je već jednom sve to naučio, pristao da krene iz početka? Zašto učiti nešto novo, ako ne postoji garancija da je to novo jednom za svagda traženo?
Jedini filozofi kažu znanje radi znanja.! Tako nešto je većini neshvatljivo. Zar je moguće da se nešto radi , a da od toga nema nikakve koristi?

Smisao života i življenja većina pronalazi u onome što društvo kaže da je smisao, ili što kaže partija, ili neki autoritet. Ta okrenutost većine ka spoljašnjosti je nametnuta u raznim procesima socijalizacija (pravljenja, modelovanja čoveka, stvaranja čoveka,izgradnje čoveka). Čovek je proizvod kulture, a kulturu je ipak stvorio čovek. Pračovek! To je ono što se obično naziva bogom, pranačelom (naravno u nefilozofskom smislu, već u sociloškom, pojavnom) Čovek kao kulturno biće je ovde čovek o kome je reč. Ali, da li je kultura to što čini njega homo sapiensa, srećnijim, ili ga ona može unesrećiti?

Kultura je samo jedna šema simbola i pojmova, kao i delovanja i verovanja sa odnosima kao začinom. A čovek se rađa u kulturi, nikada van nje. Kultura mu je postala prirodna sredina kao što je to ribi voda. Preciznije je reći da čovek nastoji sebe ubediti da mu je kultura prirodna sredina. Kad se rodimo uče nas istoriji,zanatu, nauci, umetnosti, religiji, ideologiji, (naravno i to da je ideologija kod onog drugog a ne kod nas), Govori se da je čovekov početak tamo gde počinje pismo (ono koje se može videti, koje je pronađeno) od kada počinje kultura (i to samo ona koju mi razumemo). Tako se “malom čoveku” prave temelji da ne bude drvo bez korena, da se ne sasuši. Ali, neki su se drznuli, te zapitali “ a u šta je uronjen taj koren?” Na čemo on stoji? Iz čega on uzima hranu da bi hranio to drvo?

Pitanje o uronjenosti korena je još jedno koje je u stanju da užasne i začudi većinu. Ta o tome se i ne misli, a kamoli pita. Sa podrazumevanjem se uzima da je kultura neki “pravi” čovekov početak. Ono što je pre, ako je i postojalo, za potrebe oveg teksta nazvaću predkulturom.Pod predkulturom podrazumevam čovekovo stanje kako spolojašnje, tako i unutrašnje. Predkultura je ono što još nije spoznato u čoveku. Naše kulture su okrenule čovekovo interesovanje ka spoljašnjosti, celog čoveka su okrenule na naličje. Lice je za sada skriveno. Možda će se jednom ponovo otkriti šta je sve čovek, šta ga sve čini. Kulture koje mi za sada poznajemo i razumemo su usmerene ka spoljašnjosti. Njihova paradigma je izneta iz čoveka u spoljni svet i vremenom se zaboravlja da je čovek stvorio kulturu , na početku. Zaboravili su se uzroci i posledice. Ako je čovek bio pokretač i stvaralac prve kulture, onda se može predpostaviti da isti čovek može i drugačiju kulturu stvoriti . Prepreka za takav poduhvat je uvek trenutno postojeća kultura koja ne želi “da umre”. Ona se bor protiv čoveka koji bi da je menja. Dozvoljava samo nebitne promene. Ako je pračovek bio prvi nepokretni pokretač, inicirajuća kapisla, koja je u nepoznatom pravcu ispalila metak kulture, onda je taj metak na neki način za sobom povukao i kapislu. U tom letu, okreću se tumbaju, te gotovo da se i ne zna ko je koga pokrenuo, ko je ono prvo, ko koga stvara. O tome ko je povukao prvi okidač i ispalio metak, teolog bi verovatno bio sklon verovati da je to bio bog. Ja verujem da se to “ispaljivanje” dogodilo slučajno, bez nekog razloga. Neki “kratak spoj” u biću predkulture. Neka njegova pogreška ili namera, ali koja je pokrenula točak večnosti u drugom smeru i pravcu od onog u kom se okretao do tada. Ili je taj točak sam od sebe naleteo na prepreku, pa se sam okrenuo i nastavio da ide gde mu je lakše. Slučajnost. Mogućnost slobode. Sloboda je samo u onom trenu nailaska na prepreku “izvorna sloboda”. Već kada se uputi u narednom deliću sekunde u drugom smeru, kada postavi prvi aksiom svoga kretanja, ona se ograničava na okvire tog aksioma. Sve dalje se izvodi iz aksioma. Znači, ako se zna početak, onda je bar teorijski moguće znati i nailazeće. Ne govorim o proricanju, već o mogućnosti u okviru aksioma. To što je mogućnosti možda beskonačno , za ljudsku aparaturu saznavanja često pravi teškoću, unapred joj stvara zamor, odvraća je od pokušaja saznavanja… Dete može da saznaje sve što poželi, jer kako nekad rekoše , ono je tabula rasa; praznije je od čoveka po pitanju znanja. Čovek već poseduje izvesnu sliku o svetu u kome živi, koja je ista ili slična kao i kod drugih ljudi. To onda uzima kao argument da je u pravu, jer i drugi ljudi kažu da je to tako. Uvek “neko drugi”.
A, ko je onaj prvi koji je to rekao? To se ne zna.

Šta čovek jeste?
To se ne zna – ali kakvim je postao, to se vidi.
Postao je onakvim kakvim je zamišljen. Zamislio ga je tvorac iz predkulture. On mu je usadi temelj temelja, osnovni postulat svih postulata – SVEST. Čovek kao biće svesti.. Zašto onda do kraja nije uništio ostale slojeve u čoveku? Da li je moguće da nije mogao, smeo, hteo,? Ostali slojevi su sadašnjem čoveku velika smetnja. Ponekad se stvore takvi konflikti da čovek sam sebe mora da ukine da bi se “spasao”. Ne mogavši da reši konflikt u sebi čovek izvršava samoubistvo. Napušta ovu stvarnost. Odlazi u ono što zdrav razum naziva smrt. Kao biće svesti ,čovek uređuje svoju okolinu, da bi se u njoj lakše snalazio. Svest je instrument kojim čovek pravi svet bića svesti. Sva čula su podređena svesti. Sva čula i unutrašnja i spoljašnja, su samo vredni radnici koji svome gospodaru prikupljaju utiske, koje gospodar sređuje, prevodi, pretapa u sebe, u svest, u misao. Izgleda da je svest jedanm proždrljivac koji se hrani utiscima. Ali, čovek se odlučio da predstavu,utiske proglasi za suštinu. Pravi novi svet na predstavi. Na činjenici. Pojava mu je novi temelj. Ona je paradigma.
Čovek se oblikuje prema pojavnom, prema kulturi. Postali su jedno: prvo čovek stvorio kulturu, a sada kultura stvara čoveka. Ako se čovek zapita o poreklu sebe i kulture, dolazi, do čuđenja, jer je ZABORAVIO, da je on sam bio inicijalna kapisla; da je on taj koji je postojao i pre ove kulture, kao i pre svih u prošlosti. Kad se začudi i zapita šta je to zaboravio, tada ponovo počinje da stvara ovu sadašnju kulturu. Savršen mehanizam: ako želiš da nešto saznaš, upravo time dalje gradiš postojeću paradigmu.
Otišao je čovek toliko daleko od svog korena , od svoje “prošle kulture”, svog “prošlog načina bivstvovanja” da često tvrdi da ono nije ni postojalo, da je izmišljeno, da je mit više. Ne može da se svešću probije do drugih načina bivstvovanja, jer je dug i prenaporan put za njega; ne može da ga tek tako pređe, preskoči. Dokle god mu pogled seže, vidi samo – sebe,svest. Potrebno je ići još dalje, i stiglo bi se, ali svest se zamori, izgubi strpljenje, a i ne vidi smisao tog puta. Šta kad bi se svest uverila da je pre nje, ovo biće kojim ona sada gospodari, imalo drugog gospodara? Da li bi joj to pomoglo u nečemu? Čak i kada bi “zaborav otišao”, šta bi to značilo za svest? Gde bi onda bilo njeno mesto? Kakvim bićem svest uopšte gospodari, ako uopšte gospodari? Na koji način se mogu probuditi davno usnuli delovi čovekove duše? Možda opijeni nekom ambrozijom i nektarom spavaju najbolji. A šta ako ne spavaju, ako su okovani koncima duha? Davno zarobljeni, zaboravljeni onog trena kada je nastalo vreme, samo se po nekada promole kao nama znane slutnje i predosećaji. Slutnje čine da zabluda o vremenu nestane kao nešto čega u stvarnosti i nema. Slutnje čine da se prostor izmeni, izbriše. Slutnje plaše svojom neposrednošću. Čoveku koji živi u jednoj stvarnosti (za koju veruje da je jedina i prava),teško da se može objasniti da je ta stvarnost svetsko smetilište, đubrište,…
Stari filozof je slikom pećine to na lep način predstavio, ali ko njega sluša? Većini se dopada upravo u toj pećini. To je naša kultura: propala je u pećinu, i nju je prihvatila kao osnovno stanovište, svoj svet, jedini mogući svet. Umesto da se stazom ispne na površinu, na svetlost, ona pokušava od blata praviti kolače. Potom tera ljude da te kolače jedu i hvale ih još usput. Najčudnije je to da se mnogima taj kolač i dopada. Možda je čovek kroz hiljade godina hranjenja tim kolačem i sam postao to blato, mutant. Samo neki slute da postoji i neka druga hrana. Osećaju da postoji i nešto lepše i bolje. Samo slute.
Stado ne želi slobodu, želi magarca. Ono veruje samo u boga kojeg može videti. Veruje u materiju njenu moć. Veruje u nepogrešivost duha.
Nešto više se javlja iz dubina , ali čovek to nešto ne razume . I ne može da razume, jer slutnja se ne može razumeti.

Standard

Informatika

POLAZNA arrow APOLO TV
APOLO TV Ispis E-mail
Image

Javno preduzeće Gradski informativni centar “Apolo” osnovala je Skupština grada Novog Sada, 13. septembra 1999. godine. Preduzeće je zaduženo da osnuje gradske medije – televiziju, radio i novine, kako bi se građani potpunije informisali o svim značajnim događajima u gradu, zemlji i svetu.

Od svog osnivanja, septembra 2000. godine, gradska Televizija “Apolo” neprekidno stiče poverenje građana Novog Sada, zahvaljujući pre svega pažnji koju posvećuje svojim gledaocima. Kao servis građana, na principima nepristrasnog novinarstva učvrstila je svoje pozicije u društvu najgledanijih i najcenjenijih lokalnih televizija. Okosnicu programa Televizije “Apolo” čine emisije informativnog karaktera, talk-show programi, emisije iz oblasti kulture, sporta, zabave…

Direktor JP Gradski informativni centar “Apolo”
Andreja Tomašević
v. d. glavnog i odgovornog urednika Televizije “Apolo”
Andreja Tomašević

Standard