Još jedan 11. septembar

Prošao je 11.septembar..Za neke u Sremu je to bio dan kada je u selu slava – Sekovanije. Pripreme su bile detaljne – od krečenja kuća, farbanja kapija do smišljanja jelovnika. Šapice – prancle – i oblatne bele-carigradske-su pod mus. Sve ostalo od kolača, kao što su torte i drugi slatkiši, može a i ne mora. Sremački ručak u zadnjih 300 godina se poslužuje istim redosledom:

supa, goveđina (nema veze sa govedinom) sa crvenim sosom od paradajza, paprikaš il punjena paprika, pečenje sa salatom i na kraju kolači. Kad se dođe do kolača, taman se smrkne i domaćica postavlja nove tanjire za večeru. Tako to ide..

Gosti dolaze i odlaze, a najbliža rodbina se ne pomera sa stolica na kojima sedi još od ručka, stalno hvaleći te ovo te ono jelo. Domaćin ustaje samo kada nailaze novi gosti, da ih dočeka, dok ostalo vreme pravi društvo najbližoj rodbini, obično ženinoj. (Ujedno to je i objašnjenje zašto Sremice tako vredno i strpljivo prave taj ručak…) Sa svojima “ne divani odavno”, al to je tema za neku drugu priču. I dok sa šurakom razgovara o svetski značajnim temama, vino je sve toplije, sve češće se donosi hladnije iz podruma, mislim frižidera, a podrum postaje sve dalji. Svastika se nudi da ona donese vina, jer ionako dobro poznaje zetovu kuću..Pogotovo neke njene delove. Il je to sestrina kuća?! Ma, nije ni važno. Naša kuća…

Posted in: Srem.

Standard