Užas pred zaboravljenim

Verovatno se svako bar jednom zapitao koji je najveći broj, ili, ima li boga, ili, gde je kraj sveta,ili, da li drvo misli,ili,…? Ako je pitao odrasle , oni mu verovatno nisu pružili zadovoljavajući odgovor. Ostale mogućnosti su: napustiti takva pitanja zauvek ili bar privremeno, ili ih postavljati samo sebi. Ovo poslednje čine retki, “večna deca” koja stalno pitaju besmislice. Oni drugi se uhvate za život, i žive ga po već proverenom modelu: uče školu da bi se obrazovali (saznali zvaničnu istinu), vaspitali (lepo ponašali, ne postavljali štetna pitanja). Potom istražuju u svojoj struci (naravno, već proverenim i isprobanim metodama), te doprinosili zajednici i državi (najviše time što ništa novo i ne pronađu,jer time dokazuju da je sve već poznato, i ne treba ništa menjati) u kojoj žive. Ponekad bivaju i nagrađeni za izuzetne rezultate (jer se slažu sa oficijelnim mišljenjem), te služe mlađima za primer kako treba raditi. život u skladu sa vrlinom,vrednosnim sistemom,koji je uvek propisan – znači ograničen, ili ukalupljen, prokustrovski. Biti “cigla u zidu” kako rekoše savremeni bardi.

Standard